Mardijan je najzad mrtav

Uvod u čitanje

“Glavni lik ovog misterioznog romana, evnuh Mardijan, u stvari je epizodista čuvene Šekspirove drame “Anotnije i Kleopatra”. Mardijan pripoveda priču o svom životu koji je proveo u senci ove velike ljubavi.

Yellow Cab: Šekspir je Mardijanu dao epizodnu, a vi ste mu dodelili glavnu ulogu. Čime Vas je “kupio” ovaj lik?
Saša Obradović: Kada ga je Kleopatra upitala da li u njemu ljubavi ima, odgovorio je potvrdno. To me je navelo na razmišljanje – koga bi mogao da voli jedan evnuh, ako ne ženu kraj čijeg je trona provodio dane. Bila je to simpatična ideja: Mardijan, kastrirani rob, boriće se za naklonost fatalne kraljice sa najmoćnijim muškarcem tog surovog doba – rimskim trijumvirom Markom Antonijem.” (deo iz intervjua s piscem, Yellow Cab, “Istorijska egzibicija”)

“Na jednoj strani, ova knjiga je najbolji ljubavni roman novije srpske književnosti. Na drugoj strani, posredi je odlično napisan roman o Rimu i Egiptu u velikim danima Kleopatre. Na trećoj strani, ova knjiga slika nekoliko generacija rimskih vojskovođa od Julija Cezara, preko Marka Antonija, do Oktavijana Avgusta sa kojima je Kleopatra bilа u vojnim, diplomatskim, političkim ili ljubavnim odnosima. Ovu ljubavnu i istorijsku povest, ispunjenu mnogim preokretima i napetim situacijama, pripoveda nam Mardijan, evnuh poreklom iz velikaške porodice koji će, posle pada u ropstvo, dospeti u blizinu žuđene Kleopatre. Njegova priča ima svoju osnovu u istorijskim događajima i ljubavnim avanturama, ali što se više bliži kraju postaje uzbudljiv triler u kome stare mržnje postaju uzrok zločina i osvete. Kazujući o vrtlogu ljubavi, strasti, zločina i mržnje, knjiga “Mardijan je najzad mrtav” predstavlja istinski roman čitanja i uživanja.” (Gojko Božović)

“Pored erudicije, treba istaći i umeće Saše Obradovića da se inteligentno poigrava istorijom i mitom. On pripada redu pisaca-intelektualaca koji su sposobni da ušetaju u povest i tamo naprave neku zgodnu zvrčku. Nekakva velika stvar kojoj je istorija dala na značaju, za njega je slučajna, bleasava igra smešnog i malog Mardijana. To je ta naročita inteligentna duhovitost koju ovaj pisac poseduje. (Mića Vujičić, Danas)

Podglavlje

Na početku njihove ljubavne priče stajali su jedan loše procenjen interes i jedna neizbežna zaljubljenost. Prvo je pripadalo Kleopatri, drugo Antoniju.

Zašto ga je Kleopatra dovela? Da li je zaista verovala da će novim zavođenjem jednog od trojice rimskih prvaka obezbediti mirnu budućnost svojoj državi? Bio je to teško ostariv cilj. Ne samo zbog toga što je Antonije bio oženjen sa Fulvijom, već i stoga što se Rim posle više od četiri veka republike, teško navikavao na to da ima gospodara. Odabrati hrabrog i zrelog Marka Antonija pre nego golobradog Oktavijana, koji je od Kleopatre bio šest godina mlađi, ili najmanje moćnog Lepida, samo je na prvi pogled značilo dobar izbor. Kao Cezarev saborac, Antonije nije imao drugih političkih ideja, nego da vladavinu Imperijom nastavi sa onog mesta na kome je njegov uzor poklekao. Narod je voleo Cezara, ali Senat nikada nije voleo diktatora. Iako podeljen i oslabljen borbom za vlast tokom građanskih ratova i skoro istrebljen u proskripcijama koje su trajale još od Suline diktature, senatorski stalež se iznova popunjavao sirovom snagom obogaćenih skorojevića i ponovo težio da preuzme vrhovnu vlast. U takvoj situaciji, mislim da je njena smela odluka da jednog od trijumvira odvoji od njegovih državnih obaveza, da ga prihvati u svoj aleksandrijski zagrljaj i pokuša da vlada delom Imperije zajedno s njim, vodila ne samo ubrzanju raspada trijumvirata i finalnom obračunu za titulu novog “cezara”, već i konačnom okretanju Rima protiv nje i njenog izabranika. Sa “Zmijom Nila” u naručju, Antonije više nije bio tako snažan. Nisu je zaboravili u gradu na Tibru.

Ali ko će sada znati koliko je Kleopatra zaista išla za interesima svoje države i slušala savete svojih vezira, a koliko je samo sledila svoj neobuzdani duh i sudbinu. Nikada nijedna žena nije posedovala toliku moć da jednog za drugim osvaja najveće heroje svog vremena, pa se zato ne vidi šta bi to Kleopatru moglo zaustaviti u njenim ličnim planovima, a da ona i dalje ostane Kleopatra.

Za razliku od naše kraljice, koja ga je, bez imalo ljubavi, mamila u taj opasni zagrljaj radi zadovoljenja svoje grandiozne sujete, pogrešno uverena da će to biti zagrljaj Egipta sa Rimom – Antonije se u nju stvarno zaljubio. Čekajući je u Tarsosu, on je još bio spreman da joj sudi, pošteno i nepristrasno, mada se ne može poreći da je bar potajno priželjkivao da dokazi za njenu nevinost budu snažniji od dokaza za njenu krivicu. O lepoti Cezareve metrese njegova vojska je još uvek ispredala fantastične priče. Kleopatra je sada imala dvadeset devet godina i nalazila se na vrhuncu onih telesnih osobina koje vi, muškarci, najviše uvažavate.

Slušao sam potom mnogo puta od pijanih Antonijevih generala o tom susretu mačke i miša u Tarsosu. Svaki put, oni su svojoj priči nešto novo dodavali i iznova preuveličavali tu najčudesniju žensku pojavu, koju, zavarani svojim nepouzdanim čulima, umalo i sami nisu proglasili za boginju. Sto godina kasnije, preneo sam tu priču piscu Plutarhu iz Heroneje, koji će je, dodajući tek po nešto, zabeležiti u svojoj knjizi i tako ovekovečiti. Sve se sada zna ili bar, veruje da se zna. Umesto da izađe pred tog jutra umereno strogog Antonija, Kleopatra je, pričali su generali, polako plovila rekom Kidnus u barži, koja je kao vatren presto sijala na vodi. Barža je imala zlatnu krmu i jedra od skerleta, natopljena njenim čudesnim parfemom, tako da se miomiris širio tek probuđenim ulicama grada. Srebrna vesla su udarala od talase, dajući takt lelujavoj melodiji flauta, oboa, harfi i viola, što je dopirala iz utrobe lađe. Kleopatra je navodno ležala pod baldahinom od pozlaćene tkanine, odevena i nameštena kao Venera, dok su je dečaci, lepi poput Kupidona, hladili raznobojnim lepezama, a njene najlepše gospe i robinje, udešene kao nimfe Nereide i Gracije, glumile posadu. Na vest o ovoj čudesnoj pojavi, sav narod u Tarsosu se okanio svog posla i izlio na rečne obale, ostavljajući Antonija da sam samcit sedi na prestolu. Šapat je išao u ustima sveta da je boginja Venera došla da se igra sa Bahusom za dobro cele Azije.

Pošto se deset puta izbrijao, Antonije je prihvatio njen poziv da dođe na gozbu, pre nego ona njegov da izađe pred sud. Te noći, na barži, on i njegova zastrašujuća pratnja najviše će očima jesti. Govorili su kako je počeo s namrgođenim prekorima, a završio s nasmejanim darivanjem istočnih teritorija Rimske imperije. Tako je Egipat, zahvaljujući svojoj kraljici, koja je umela da osvaja srca vojskovođa, za samo jednu noć stekao ono što je Rim morao godinama da osvaja i pokorava, pa vi sad zamislite kakva je morala biti Kleopatrina moć. Zauzvrat, zaljubljeni Antonije nije imao drugu želju, već da, makar na kratko, zaboravi da je rimski trijumvir, Cezarev osvetnik, Fulvijin suprug, te da sa zanosnom kraljicom Azije otplovi u Aleksandriju, najlepši grad. Želja mu je bila ispunjena.

Tako je Kleopatra prigrlila Antonija da bi dokazala da je još uvek Kleopatra, dok je Antonije Kleopatru grlio strasno, zanoseći se da time, bar dok zagrljaj traje, prestaje biti Antonije.

Ali vi, plemenita gospodo, nemojte do kraja verovati ni zaljubljenom Antoniju, ni preterivanjima njegovih podnapitih generala, ni Plutarhu iz Heroneje, niti bilo kome od mnogih mudraca koji sebe nazivaju istoričarima. Jeste Kleopatra umela da bljesne pred našim očima i zaslepi nas kao plamen sa svetionika, ali isto tako, ja imadoh tu neslavnu privilegiju evnuha da je u godinama koje su sledile gledam kako se ujutro diže iz postelje, trapava i krmeljiva kao kamila. Da, bila je lepa, na svoj osoben način, ali je tačno i to da joj je nos mogao biti malo kraći, a bokovi jači; da su joj grudi svojim vrhovima mogle da nišane u sunce i oblake, a ne da pri svakom koraku, onako komotne i dohvatne, na parove razbrajaju mermerne ploče na podu njene palate. Ah, kako je samo mamila sebi zaludele Rimljane onim opojnim mirisom, što ga najveštiji naučnici spraviše u njenim laboratorijama, mešajući smole balsama, mire, kardamoma, cimeta, lotosa, šafrana, majorana i korena perunike. Svake večeri, jedna robinja je taj miris, pomoću raspaljenog ugljevlja, podizala u omamljivi oblak oko Kleopatrinog trona. Ali kao da ta sila privlačnih mirisa na njoj i oko nje, a pogotovo onih gastronomskih na njenoj bogatoj trpezi, dovede do toga da joj i one proste telesne potrebe, koje sada ne bih nabrajao, svojim obimom i učestalošću dosegnu kraljevske razmere. Sve je na njoj odisalo životom i samo njoj svojstvenom strasnom ravnotežom mamilo u taj svet sušte ženstvenosti.

Jedino karakter njen beše van svake ravnoteže. Nepredvidiv i opasan. Kada me prvi put privedoše njenom stolu, zapretila mi je da ću postati obrok lavovima, ako sam je prevario u pogledu svog pevačkog umeća. Ta pretnja je bila tako ozbiljno i osorno izrečena, da sam osećao kako mi je srce sišlo u pete dok sam pevao o šarotronoj i besmrtnoj Izis, sa užasom konstatujući da Antonija i Rimljane moja umilna pesma nimalo ne dotiče. Sreću u nesreći predstavljala je okolnost da moj daroviti dečji glas posle kastriranja nije podlegao promenama kakve dečaci obično dožive u razvoju, pa je ostao, baš kao i moje telo, gotovo bespolan, visok i mek. Makedonskom delu publike takav glas se dopao, te su za razliku od pijanih Rimljana, dočekali kraj pesme zadovoljnim mrmljanjem. Zato me nabusita Kleopatra, umesto lavovima, uputi vođi dvorskog orkestra, ali uz oštru opomenu da što pre naučim ode o ljubavi i vinu, a ne da joj pesmama o bogovima uznemiravam goste i remetim gozbu. Smeh Rimljana me je pratio dok sam odlazio sa scene.

Nisam se predavao. Zar da pevam na podijumu dok Aleksas i Diomed, ona dva dripca, uživaju za kraljevskom trpezom? Sledećeg dana ispadoh pred iznenađenog Apolodora, zapovednika kraljičine telesne garde. Zamolio sam za prijem kod kraljice, jer joj kao verni i ponizni rob nosim važne glasove. Bogovi su bili milostivi, pa je ovoga puta zatekoh u veselom raspoloženju, u vrtu u kome smo se nekada zajedno skrivali. Kao da mi prethodne večeri nije onako surovo pretila, pažljivo je i sa znatiželjom pratila moj izveštaj o stanju u Izidinom hramu za vreme Potinovog prevrata, naređujući Apolodoru da zapiše imena sveštenica čije neverstvo izdadoh. Osećajući da sam na dobrom putu, ispričah joj kako sam protekle noći čuo da rimska gospoda Demetrije i Filon, koji su se držali trezvenije od ostalih, grde zaljubljenost svoga gospodara, koga Filon čak nazva “trećim stubom sveta promenjenim u ludu jedne bludnice”.(1) Nekako se pogodi da se baš u tom času prispavalo dečaku koji je imao da hladi kraljicu velikom kineskom lepezom. Kada primeti da rob drema umesto da je luftira, Kleopatra se sa nepriličnom žestinom baci na njega, kao da je on izgovorio Filonove reči, pa sa nekoliko brzih, ženskih udaraca po nesrećnikovoj glavi i plećima, iskali trenutni bes. Zatim naredi Apolodoru da dečaka ubuduće drži u štali, a meni predade dugačku lepezu i reče da sam pokazanom odanošću zaslužio mesto u njenoj blizini. Prepadnut njegovim batinama, brzo zgrabih onu lepezu, pa svojski zamahnuh iznad ljutite krune. Pogledala me iznenađeno, pravo u oči, kao da pokušava nečega da se seti. Nasmešio sam joj se.

- Tvoje ime, robe? – upitala me tada.

- Mardijan se zovem – skrušeno odgovorih, nastavljajući da mašem velikom kineskom lepezom, sa koje mi se osmehivala kosooka carica, okružena gospama i mandarinima, u pejzažu sa jezerom, šumovitim proplankom i slavujima na ogradi belog paviljona.

_________________________________________________

(W. Shakespeare: Antony and Cleopatra, 1.1.12, 13).
The triple pillar of the world transformed into a strumpet’s fool.

Prikaz

Ostoja Prodanović, Mardijan je najzad mrtav („Napred“, 10. avgust 2007.)

„Mardijan“ je, pre svega, roman o tragičnoj i tragikomičnoj ljubavi Antonija i Kleopatre, ali isto tako o čudesnom čoveku „iz senke“, robu i evnuhu Mardijanu, tajnom Kleopatrinom doživotnom obožavaocu.

Saša Obradović je, čini se, zakleti ironičar, parodičar i cinik. Za njega kao pisca, naizgled, ne postoje uzvišene i ozbiljne stvari. Ili, bolje rečeno, on poznaje prolaznost i relativnost stvari. Čovek, ma bio on rimski trijumvir, ili egipatska kraljica, samo je smešna marioneta na pozornici večnosti i univerzuma. Večna ljubav, vernost, zaklinjanje, čežnja, nade, upinjanja i nastojanja, samo su komične maske slabih, nedoslednost nestalnih, kalkulantskih i prevarnih dvonožnih stvorova pod ovim nebom i ovim zvezdama.

No, nisu humor, parodija i ironija jedini sastojci koji uznose ovaj roman, inače nastao u dobrom estetskom dijalogu s Plutarhovom istoriografijom i Šekspirovom tragedijom „Antonije i Kleopatra“. U veštoj postmodernističkoj igri sa ovim „predlošcima“, Obradović dodaje čitav jedan novi, savremeni sloj ovoj priči. Budući da je popio eliksir besmrtnosti namenjen Antoniju i Kleopatri, Mardijan pretrajava do dvadesetog veka i nalazi se usred NATO bombardovanja. Tako se i ovde, kao i u „Ulasku u zamak“, prvoj Obradovićevoj knjizi iz 1999. godine, moćna umetnička igra i imaginacija, javljaju kao glavni junaci njegove proze i faktor koji ushićuje čitaoce. Obradović je veoma vešt pisac koji o apsurdu sveta, prolaznosti, večnosti, ništavnosti i veličini, govori jezikom humora, ironije i parodije. Takođe, Obradović je majstor da pokaže naličje stvari i ljudsku krhkost, ali i toplinu i bliskost. Snažna simpatija za slabe ljudske stvorove ne prestaje da provejava u njegovim doteranim i zavodljivim rečenicama.

Sinopsis „Vrta ljubavi“ najavljuje sličnu igru, ovoga puta sa sudbinom slavnog slikara Rubensa. No, parafraziranje fabule u slučaju proze Saše Obradovića nema nikakvog značaja. Njegova suština je njegov moćni umetnički postupak, odnosno, ono umetničko poigravanje sa građom koje, takoreći, nema pravila ni tumačenja i proizvodi utisak čudesnosti, demijurga i egzaltacije. A to se ne može prepisati ili oponašati. To je dar koji imate ili nemate. Saša Obradović ga, nesumnjivo, poseduje.

Intervju

Yellow Cab, novembar 2005.

Profil: Saša Obradović, književnik i diplomata

Istorijska egzbicija

Nakon odlične zbirke pripovedaka “Ulazak u zamak”, beogradski izdavač “Stubovi kulture” objavljuju i prvi roman Saše Obradovića ”Mardijan je najzda mrtav”. Glavni lik ovog misterioznog romana evnuh Mardijan je, u stvari, epizodista čuvene Šekspirove drame “Antonije i Kleopatra”. Mardijan pripoveda priču o svom životu koji je proveo u senci ove velike ljubavi. Baš kao i u prvoj knjizi, Saša Obradović, rođen 1968. godine u Valjevu, po profesiji pravnik, nekada sudija a danas diplomata u rangu prvog sekretara ambasade Srbije i Crne Gore u Hagu, inteligentno se poigrava mitom i pravi duhovite povesne egzibicije.

Šekspir je Mardijanu dao epizodnu, a Vi ste mu dodelili glavnu ulogu. Čime Vas je kupio ovaj lik?

- Kada ga je Kleopatra upitala da li u njemu ljubavi ima, odgovorio je potvrdno. To me je navelo na razmišljanje: koga bi mogao da voli jedan evnuh, ako ne ženu kraj čijeg je trona provodio dane. Bila je to simpatična ideja – Mardijan, kastrirani rob, boriće se za naklonost fatalne kraljice sa najmoćnijim muškarcem tog surovog doba – rimskim trijumvirom Markom Antonijem. Unapred osuđen na neuspeh, Mardijan će ipak uspeti da umeša prste u neke događaje i da tako utiče na istoriju. Na kraju, jednako nezadovoljan, zapitaće se šta mu je trebalo da se u loše vreme nađe na pogrešnom mestu.

Zašto baš priča o Antoniju i Kleopatri?

sasa-obradovic-02- Ta Šekspirova drama pleni modernim senzibilitetom, bogatstvom karaktera svojih nesrećnih junaka i kompleksnim prikazom njihove ljubavi, koja nije nimalo idealizovana. Često na uštrb dramatike, Šekspir je verno sledio Plutarhov istorijski tekst, napisan, zamislite, više decenija nakon Kleopatrine smrti. Pri tome, izgleda da je Plutarhov glavni izvor bilo sećanje njegovog dede, koji je nekada živeo u Aleksandriji. Pa se otuda možemo s pravom zapitati gde je tu istorija, a gde počinje mit i, naravno, umetnost…

I nakon Vaše prve knjige imao sam utisak da u istoriju ulazite kao u avanturu…

- Ironijski odnos prema istorijskom tekstu, otkrivanje globalnih “zavera”, fingiranje istorijskih činjenica – mislim da je to onaj zabavni duh po kome će ostati upamćena književnost našeg vremena. Ovo je doba perverzije, posle rasula. Ne verujem u realizam u književnosti. Mada sam imao privilegiju da živim neobičnim životom, smatram da savremeni pisci svoje iskustvo treba da crpe iz literature, a ne iz života.

Mnogi slavni pisci radili su na mestu na kome Vi sada radite. Kriju li zidovi ambasada misterije i potencijalne književne teme?

- Šta sad da kažem? Ovakvo pitanje traži maštovit odgovor, a nemamo reference. Šta da fingiramo? Ili da idemo u svet žanrova? Možda, horor… Na primer, novi diplomata dolazi na službu, posle pada režima u svojoj zemlji, osvrće se po strogom salonu ambasade, sedne za svoj radni sto, nehajno ivicom šake obriše prašinu, otvori prvu fioku i na svoju prepast, ugleda… Neka sad svako zamisli šta!

Mića Vujičić