Vrt ljubavi

Uvod u čitanje

„Vrt ljubavi“ je postmoderni kvazi-biografski roman o čuvenom baroknom slikaru i diplomati P. P. Rubensu, njegovom vremenu i fingiranom istorijatu nastanka slike po kojoj je roman dobio ime. Priča počinje u Antverpenu, 1625. godine, kada glavna junakinja, Rubensova supruga Izabela Brant sasvim slučajno otkriva njegovo neverstvo. Bračna i životna drama ove žene uokvirena je s nekoliko drugih ljubavnih priča, u kojima čitaoci mogu da prepoznaju modele iz klasične i savremene svetske književnosti (od „Romea i Đulijete“, do „Devojke s bisernom minđušom“). Svi ljubavni zapleti trebalo bi da se razreše na vrtnoj zabavi koju u čast svojih sugrađana priređuje gradonačelnik Antverpena Nikolas Rokoks.

Ali baš u trenutku kad zabava treba da počne, priča se seli na drugo mesto i u drugo vreme – u dom gradonačelnika Koral Gejblsa, elitnog dela Majamija, koji 31. decembra 2000. priređuje doček Novog milenijuma. U tom novom vrtu zabave, u kome će Rubensove debele lepotice zameniti savremene manekenke kojima je štikla postala deo tela, razrešiće se duhoviti zapleti iz XVII veka. U postmodernom romanu to ne znači i kraj priče: od jednog umnoženog zapleta nastaće trostruki završetak – prvi, na dekadentnoj zabavi u Majamiju, drugi u baroknom vrtu gradonačelnika Antverpena, čija će uspomena nekoliko godina kasnije oživeti na Rubensovom platnu, i treći, u Njujorku, gde „mlada spisateljica“ objašnjava motive za nastanak ovog romana: njenu ličnu ljubavnu dramu s postmodernim slikarem koji umnožava motive Rubensove slike i – još dalje, večitu dramu nezadovoljne žene koja provodi život u senci muškarca.

„Vrt ljubavi je ona retka knjiga u kojoj će u istoj meri uživati takozvani obični čitaoci i teoretičari postmodernizma. Knjiga koja se čita s osmehom najčistijeg književnog uživanja, istovremeno neizmerno zabavna i nenametljivo pametna, psihološki duboka, okrenuta istoriji, ali suštinski moderna kako svojim implicitnim sistemom vrednosti, tako i na književnoumetničkom, konstruktivnom planu. Svima koji vole i umeju da istinski uživaju u književnosti najtoplije preporučujem da Vrt ljubavi nikako ne propuste.“ (Ivan Radosavljević, „Stubovi kulture“)

„Rubensova biografija biće Obradoviću tek povod da raskrili moćnu konstrukciju romana nad vremenom sadašnjim, u kom se repriziraju slikarevi konflikti, i u kome književni početnici žudno tragaju za autentičnim životopisom koji će pretopiti u fikciju. Jasnije nego u Krađi Pitera Kerija, u Vrtu ljubavi slikarsko platno biva metafora neslućenih mogućnosti drugog umetničkog medijuma, reči. Slika je metafora proze i njenog umeća da samu sebe u beskraj menja, tumači, komentariše. Rubens je, pak, lik umetnika svesnog da se prošlost mora prepravljati u hodu ne bi li se bolje snašla u sadašnjosti. Po cenu falsifikata koji je ponekad časna sublimacija iskustva, ali mnogo češće izdaja.“ (Vladislava Gordić-Petković, „Politika“)

Poglavlje

Sve srećne porodice…

Pre ili kasnije, svaka žena shvati za koga se udala. Izabela Brant, supruga čuvenog slikara Pitera Paula Rubensa, do takvog saznanja došla je nešto kasnije od drugih žena, pa je stoga razumljivo da je i njeno razočaranje moralo biti veće.

Desilo se to u nezgodan čas, taman što su Rubensovi poslali ljubazan odgovor svom velikom prijatelju Nikolasu Rokoksu, starom gradonačelniku Antverpena, da će se na njegovoj zabavi neizostavno pojaviti. Štaviše, majsko otvaranje galerije Marije de Mediči u Luksemburškoj palati u Parizu, odakle se Piter Paul nedavno vratio, pronelo je slavu ovog majstora širom barokne Evrope, pa ničeg dražeg za njegove sugrađane u ovom trenutku nije moglo da bude od razgovora s velikim umetnikom, s kojim su imali čast da žive u istom gradu. Svi su želeli da ga vide i bilo bi nečuveno da se u ovakvoj prilici glasovi o njegovoj bračnoj drami pronesu gradom.

Samo Bog joj je mogao biti svedok da nikada nije preturala po njegovim spisima. Pismo kraljici Mariji de Mediči nekako se našlo na podu Rubensovog kabineta, baš u trenutku kad se Izabela tog jutra zatekla na vratima sa željom da upita muža da li će na zabavu poći u njihovim lakim kočijama ili će za ovu priliku, imajući u vidu važnost njegovog uspeha, iznajmiti otmenije. Retko je ulazila u njegovu radnu sobu, do koje je morala stići kroz studio u kome su radili njegovi pomoćnici i učenici, sve težeći da supruga poštedi ometanja u časovima najdublje imaginacije. Pa zar nisu svi u gradu s divljenjem govorili o tome kako majstor Rubens istovremeno slika, diktira svoja diplomatska pisma i sluša jednog mladića koji mu čita tekstove Plutarha, Tita Livija ili Seneke.

Kad je videla da muža nema u sobi, Izabela se s jednako skromnom namerom da što manje smeta, saže da podigne s poda taj papir što ga je promaja sigurno ponela sa stola. Magla se podizala s Vaper kanala, izgledalo je da će dan biti sunčan i da će se prijatno vreme nastaviti sve do željno očekivane Rokoksove zabave. Baš to je mislila Izabela Brant u trenutku dok je letimično pogledom prelazila preko redova pisma, još ne shvatajući da u rukama drži svoju nesreću. A onda, kao da se magla podigla i sa njene pažnje, pogled joj se prikova za rečenicu čiji je sadržaj u značajnoj meri prevazilazio uobičajenu korespondenciju jednog majstora slikarstva i kraljice koja se divi njegovom delu.

“Počastvovan sećanjem na ugodne trenutke koje mi podariste u Vašem nežnom zagrljaju…”

Čvrsto je stajala na nogama, skoro začuđena činjenicom da ne vrišti, dok joj se činilo da svaki delić njenog tela urla od muke i jada. Tad se na vratima kabineta pojavio Piter Paul.

Izgledao je uobičajeno rasejan, s mislima odlutalim u svet slikarskih fantazija i – tako odvratno samouveren! Rubensu ni na kraj pameti nije padalo šta se upravo dogodilo i zašto ga supruga posmatra unezvereno. Magla se polako dizala s antverpenskih kanala.

- Mislim da mi dugujete objašnjenje – izgovorila je brzo, bojeći se izdajničkog jecaja.

- Oh… to pismo… – brže je ućutao, nego što je progovorio. Premišljao je svega nekoliko sekundi, grčevito se trudeći da pronađe izlaz, bilo kakvo objašnjenje, da je nekako još jednom prevari, a onda zaključi da je to nemoguće, da se treba predati i potpuno prepustiti. Sručio se u stolicu. S jedne strane, on kao da oseti olakšanje što će napokon moći sve da joj kaže, a sa druge, obuze ga neka začuđujuća zlovolja, kao da je zbog nečega kriva ona, a ne on. Veliki majstor nije voleo da bude uhvaćen u laži.

- Draga moja … – počeo je s uzdahom koji je govorio više od bilo kakvog priznanja, kad ga supruga nervozno prekide:

- Da se više nikada niste usudili da mi se tako obratite.

Progutao je.

- Gospođo Rubens… Ja sam svoj život posvetio umetnosti, onom najlepšem što je ljudski duh obasjavalo tokom mnogih nesrećnih i mračnih vekova. Kad sam se vratio iz Italije, poželeo sam iskreno da tu radost i plemenitu patnju kojom me je umetnost ispunjavala, podelim sa nekim, da više ne budem sam. Sve moje tokom ovih trinaest godina bilo je i vaše. Ne možete reći da vam nisam bio posvećen. Svoju sreću nisam razdvajao od sreće naše porodice, a mojim ugledom, koji sam s naporom sticao, naša deca će uvek moći da se podiče. Sve što je bilo u mojoj moći učinio sam da taj ugled uvećam, a najveća prepreka na tom putu nalazila se upravo u meni, u sramnim porivima moje muškosti. Kako bih sada voleo da se to nikada nije desilo… Bila je to bedna slabost. Ništa više. Nadam se da ćete razumeti zbog čega je bilo neophodno da vas poštedim saznanja o tome.

U nekoj drugoj situaciji, slušala bi njegove reči s divljenjem i ponosom. Sada je samo rekla:

- Mi ne živimo zajedno trinaest, već šesnaest godina.

Rubens sleže ramenima. Za njega je ovaj neprijatan razgovor ovde mogao da se završi. Računao je na njenu potištenost, na suze koje će uskoro poteći; trebaće mu i samom neko vreme da se oporavi od ovog šoka, ali vreme će sigurno učiniti svoje, već za nekoliko dana, na zabavi kod dobroga Rokoksa, njih dvoje će ponovo biti u ljubavi, potrudiće se on već da joj vrati osmeh na lice.

- Želim još i ovo da vam kažem… S najvećom ljubavi i poštovanjem govorio sam Njenom Veličanstvu o vama.

- Treba li to da shvatim kao utehu… ili kao ironiju?

Izabeline reči su izgovorene s takvom težinom kao da su imale objaviti da je istekao poslednji mirni trenutak tog groznog dana, kojeg će slikar do kraja života pokušavati da zaboravi.

Ono što se potom dogodilo nije za priču, bar ne takvu u čijim bi detaljima valjalo uživati. Prolom Izabelinog plača bio je silovit, njen mahniti bes nezaustavljiv. Neverni muž nije znao da li najpre treba da se bori za zgaženi šešir ili da onako razbarušen, s nakostrešenim dlakama po rubovima ćelave glave, trči ka vratima, koja je trebalo što pre zatvoriti, kako njegovi pomoćnici ne bi bili svedoci ove teške sramote – kad zaprepašćen shvati da Izabela redom ruši predmete sa njegovog stola. Nikada neće razlučiti da li ga je potiljak, kad je napokon odlučio da umakne iz sobe pred njenim gnevom, onako snažno zaboleo od udarca Ovidijevim Metamorfozama ili Plutarhovim Životima slavnih – obe knjige su bile u ojačanom povezu.

U studiju su ga dočekali iznenađeni pogledi majstora Snajdersa i mladog Justusa, koji su upravo nanosili boje na veliko platno s prizorom iz lova. Rubens užurbano pokupi s poda dve knjige koje su za njim izletele, pa pred začuđenim saradnicima nađe da mu dužnost oca porodice i nedavno stečena plemićka titula ipak nalažu da se u ovom teškom času vrati u svoj kabinet.

- Dragi Justuse, mislim da nam za ovog zeca treba još malo sive boje – mirno zaključi majstor Snajders.

A u Rubensovom kabinetu nastavljalo je da grmi. Njeno Veličanstvo, Njeno Veličanstvo, vikala je ucveljena Izabela, pitajući se da li je on uopšte normalan, koliko, zaboga, ta žena može da ima godina; pedeset i dve, odgovarao je majstor, skupljajući svoje dragocenosti ispod stola; pa šta je to što mu ona nije pružila u braku, koji je u svemu izgledao srećan i uzoran, kad je poželeo tu precvelu udovicu koju sav francuski narod mrzi? O, kako je samo bila prevarena slušajući njegove priče o alegorijskim scenama u kojima je veličao kraljicu majku Francuske – Marijino iskrcavanje u Marseju, Marijin put u Lion, Marija donosi mir napaćenom narodu! Kakvo uzdizanje lepote te žene koja nikada nije mogla biti lepa, kakvo veličanje njenog duha (Marijino obrazovanje!) koji to nije, pa na svakoj slici joj se divio i svi su to mogli da vide, ceo Pariz to sad gleda, samo je ona verovala u priču o alegorijskim scenama i simbolima, čak joj je i levu dojku na jednom portretu obnaženu prikazao, hej! – pa ko još slika kraljičine sise, dobro je da ga Francuzi nisu obesili, kako je uopšte uspeo da se vrati živ u Flandriju…

- To nema nikakve veze s mojom umetnošću – uvređeni predvodnik flamanskog baroka pokušavao je da dođe do daha i reči, bezobzirno podsećajući suprugu na značajnu novčanu svotu koju je nakon trogodišnjeg slikanja dvadeset četiri scene iz života Marije de Mediči obezbedio svojoj porodici.

Izabela je zahtevala detalje. Sve! Kad se to dogodilo? Prilikom njegovog prvog boravka u Parizu, pre tri godine, ili za vreme onog drugog, kada je nosio platna na probu? Da li je i sada, prilikom otvaranja izložbe i venčanja francuske princeze s engleskim kraljem, razmenjivao «nežne zagrljaje sa tom tetkom» (Don Žuan za starije dame!), je li to bio uslov za sticanje njegove plemićke titule – titulu mi je dodelio španski kralj Filip, a ne Francuzi, trudio se Rubens da svoje dostojanstvo podigne s poda – pa naravno, Francuzi bi vas verovatno ubili, ah, kakva sramota!

A kad je pokušao da odgovori na brojna pitanja i upozna je s detaljima te neobične avanture, ona odjednom više nije želela da sluša, zahtevala je samo objašnjenje, zašto? zašto! – dok je on nemoćno i uplašeno slegao ramenima. Pa da, kraljica je svega četiri godine starija od njega, zato je to tako, mora biti da je za nešto ostao uskraćen u mladosti; zašto se onda uopšte oženio s njom, koja je bila četrnaest godina mlađa? I kako je samo mogla da ispadne toliko naivna, osećala je sve vreme da nešto nije u redu, ali nije umela da to iskaže, nije znala kako da počne, a da ne poremeti nadahnuće i ne povredi njegova osećanja. Najmanje od svega je tako nešto želela, njegov spokoj bio je spokoj cele porodice, a ona je sve videla, samo nije umela da izrazi, pa je bila bezrazložno ljubomorna na Rubensov antverpenski model, lepu i mladu Suzanu Furmen, čije je portrete slikao poslednjih godina…

Izgleda da se Rubensu nije svidelo da ga žena naziva Don Žuanom za starije dame.

- Vaša ljubomora prema Suzani Furmen nije bila bezrazložna.

Izabela vrisnu i tek skupljene knjige ponovo poleteše sa stola. Vergilije, Terencije, Ciceron, Plutarh… Antičke figurice, beležnice, crteži, beli papir za pisma, pera, mastionice… Najopasniji su bili teški pritiskači.

- Još sive boje za ovog zeca, dragi Justuse – dostojanstveno reče Frans Snajders, kad se s druge strane zida začu pucanje stakla.

Rubens je objašnjavao. Sramni porivi muške psihe… žene to teško mogu da shvate… ali prolazne strasti nikako ne mogu da zamene nežnost zajedničkog života muškarca i žene koji se razumeju i vole, okruženi decom koja rastu, njihovom decom, sad treba misliti na njih, to je u ovom trenutku najvažnije, a to sa Suzanom Furmen! – pa to je bilo neozbiljno, privukla ga je, to priznaje, ali ništa više od toga nije se dogodilo, njen intelekt nije bio na takvom nivou da bi mogla da izdrži vezu sa muškarcem njegovog duha, odbila je njegovo udvaranje i udala se za tog Arnolda Lundena; mladoj udovici je bio hitno potreban muž, a ne muškarac. Kakav izgovor, pomisli Izabela; da li ovaj čovek uopšte ume da se postidi?

- Koliko ste joj portreta poklonili?

- Pa, njen portret sa šeširom je bio svadbeni poklon, mislim, naš zajednički svadbeni poklon… onda, ti crteži… i onaj portret u beloj haljini koji se vama nije svideo… i onaj drugi…

Njihov razgovor, prekidan povremenom histerijom i suzama, trajao je do četiri popodne, kad skrhana žena ukloni njegovu ruku s ramena i reče da odlazi u vrt. Htela je da bude sama.

- Jedino što želim u ovom času jeste da me nema, da nestanem… Da vas više ne vidim i da ne postojim.

Pognutih ramena, napustila je studio i prošla kraj Snajdersa i mladog Justusa, koji su se pravili da ne obraćaju pažnju na ono što se zbiva u domu njihovog poslodavca. Usplahireni Rubens protrča pored njih do najbližeg prozora, odakle baci zabrinut pogled u vrt, a onda se okrete ka njihovoj slici i kao da se ništa nije dogodilo, mirno reče:

- Ne čini li vam se da bi ovaj zec mogao biti malo svetliji? Previše je siv.

Slikari ga pogledaše začuđeno i, kao po dogovoru, demonstrativno prećutaše njegovu primedbu.

Prikaz

Ostoja Prodanović, Vrt ljubavi („Napred“, 22. avgust 2008.)

Saša Obradović je pisac palimpsesta. U „Ulasku u zamak“ to su bili grčki mitovi i znamenite svetske građevine, u „Mardijanu“ Šekspirov „Antonije i Kleopatra“, a ovde Rubensova slika „Vrt ljubavi“, odnosno, slikareva biografija i pseudo-biografija, najviše po sestriću Filipu Rubensu. Obradović superiorno demonstrira moć i mogućnost intertekstualnosti i upozorava da treba biti oprezan sa dimenzionisanjem predložaka. Palimpsest, ponekad, Obradović postavlja šaljivo i uslovno, kao energetsko središte iz kog se šire različite beletrističke datosti. On je, takođe, odličan medij za uspostavljanje najmoćnije veze sa sjajnom vertikalom svetske književnosti i još sjajnijom kreativnom igrom koja otuda u dobrim rukama može proizaći. Tako je i njegov koncept književnosti, čini se, bitno različit od koncepta većine savremenih pisaca i smešten je između Horacijeve namere da „veseli i poučava“ i postmodernističke datosti „svetske knjige“. Bilo kako bilo, ovo je jedan veoma inteligentan, uman i zanimljiv pisac, od kog se neprestano uči i koji je neprestano zanimljiv.

„Vrt ljubavi“ je, uprošćeno govoreći, roman o složenosti i patologiji muško-ženskih odnosa, o ljubavnim nesporazumima, žudnji i patnjama, vernosti i neverstvu, te njihovoj konstanti, promenljivosti i relativnosti, autentičnoj i pseudo datosti, božanskoj i profanoj prirodi i pojavnosti. Istovremeno, to je i roman o subjektivnosti i različitosti doživljaja ovih kategorija, kao nemoći uzajamnosti, podudarnosti, recipročnosti i harmonije, te najzad, o tragici uzvišenog poimanja svake ljubavi i vernosti. Zato se junakinja ove knjige, Rubensova supruga Izabela doživljava, istovremeno, i kao ideal i kao balast, pa se pitanje vernosti u celini postavlja na sasvim nov i pomalo paroksičan način, uz sugerišući otklon relativnosti, ironije, subjektivnosti, humora, mudrosti i gluposti.

I u „Vrtu ljubavi“ Obradović poseže i za magnetom paralelne priče u savremenosti i prošlosti, čime se ne insistira samo na potcrtavanju, kao kod Tolstoja, već na relativizaciji i višeznačnosti u izmicanju definisanja, kao u postmodernizmu. Njegova književnost je i enciklopedijsko mudroslovno prevazilaženje datih polazišta, ili palimpsesta. U njoj je spojeno mnoštvo suverenih savremenih stilskih tehnika ili postupaka i vrlina, od koji su prepoznatljivi i hamvaševski „beli humor“ i palimpsest, i igra i „odgovorni optimizam“, tako redak u dobu u kome jesmo.

Intervju

Online magazin Plastelin

Profil: Saša Obradović, književnik

Od Rubensovog Antverpena do vrele žurke u Majamiju

Nakon zbirke pripovedaka “Ulazak u zamak” i romana “Mardijan je najzad mrtav”, književnik Saša Obradović je objavio je novi roman – “Vrt ljubavi” (“Stubovi kulture”). Prvi deo priče odvija se u Antverpenu 1625. godine i govori o menski udaljene žurke koje neobično liče jedna na drugu, doduše, uz malo izmenjene modele. Saša Obradović (Valjevo, 1968), čovek je zaista zanimljive biografije. Talentovan pisac, pravnik, diplomata, stručnjak za međunarodno pravo. Pre osamnaeste godine bio je prvak Jugoslavije u karateu, a već u svojoj dvadeset devetoj sudija valjevskog opštinskog suda. Zatim i sekretar ambasade Srbije u Hagu, a danas zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde…a sa suprugom Izabelom Brant, a drugi deo u Majamiju, 31. decembra 2000, na dočeku novog milenijuma. Dve prostorno i vrebračnim nesporazumima slavnog slikara Rubes

Saša, kako je i zašto baš Rubens postao glavni junak vašeg najnovijeg romana?
- Među najdosadnije biografije slavnih ličnosti svakako spada ona Pitera Paula Rubensa (1577-1640), baroknog slikara, humaniste i jednog od utemeljivača evropske diplomatije. Većina podataka o životu flamanskog majstora potiče iz rukopisa njegovog rođaka, koji se potrudio da strica predstavi u onom svetlu koje je visoki diplomata još za života želeo da stvori. Tako bi trebalo da poverujemo da se vrli Rubens, sa čijeg nas platna posmatraju obnažene boginje presne puti, nikada nije odavao ljubavnim avanturama. Njegovi biografi kažu da s u mu u studio dovodili lava, kako bi ga majstor skicirao u različitim pozama, ali da nikada tu nije mogla biti viđena naga žena, sve dok njegova druga supruga, šesnaestogodišnja Helena Furman, nije odlučila da mu lično pozira. Za vreme u kome su živeli, kažu da je to predstavljalo izvanrednu slobodu. A njegova prva supruga, čestita Izabela Brant, umrla je od kuge 1626. godine. O toj tragediji govori samo jedno Rubensovo pismo, napisano u duhu stoicizma. Da li je on zaista bio stoik ili hedonista sputan strogim načelima svoje supruge Izabele? Nisam poverovao njegovoj blistavoj biografiji, već sam poželeo da u dobrom duhu postmoderne poetike svemu tome dodam nešto fikcije i životne istine. Naravno, Rubensu su me privukle i njegove sjajne slike, po kojima je ovaj roman i napisan.

Prvi deo romana odigrava se u Antverpenu 1625. godine, a potom se priča seli u Majami, 2000. Da li portrete žena sa Rubensovih slika zamenjuju cice nalik onim iz Playboya?

- Oba grada su, svaki u svoje vreme, predstavljali centre lepog, ali i raskalašnog života. Priče koje su započete u Antverpenu biće dovršene u Majamiju, jer u ljubavi, zapravo, ničeg novog nema. Jedino će se nekadašnje flamanske lepotice raskošnih oblina preobraziti u uskoguze modele kojima je štikla postala deo tela. Takođe, na mesto nekadašnje golicave umetnosti udvaranja na scenu će stupiti svet savremenih erotskih perverzija, što ovom romanu daje i provokativni karakter.

Jedan od junaka kaže da ste vi zapravo simbolički reinkarnirali likove sa žurke, koju u Antverpenu pravi tamošnji gradonačelnik, u 20. vek i na džet-set žurku u Majamiju gde se čeka treći milenijum?
- Ne ja, već Lora, student književnosti – ona je i pisac i lik u romanu. Pored nje, još jedan lik će se zauzeti oko ovog teksta, ali ne da bi ga učinio lepšim, već da bi se spisateljici osvetio i da bi joj pokazao koliko su sve naše literarne igre danas prolazne i krhke. Eto, bar me niko ne može optužiti za nedostatak samoironije.

Da li ste već pronašli nekog novog junaka za budući roman?
- Da, u pitanju su dvojica filozofa iz vremena Starog Rima koji se prepiru o ulozi mudrog čoveka u upravljanju državnim poslovima. Hedonista  (po imenu Kritik) smatra da mudracu nema mesta u politici, dok stoik (Regul), potpuno posvećen javnom dobru, postaje visoki savetnik novog cara, koga je narod dočekao s velikom nadom. Jedini Regulov problem biće taj što se novi cezar zove Kaligula. Roman Razgovori sa Regulom baviće se temom odgovornosti za uloge na koje u životu pristajemo.

Autor: Mića Vujičić (YC)

Galerija